img

SIR I VINO: 10 KLASIČNIH PAROVA

/
/
988 📖

Kada se govori o slaganju vina i hrane, sir i vino se uzimaju skoro kao zdravo za gotovo, kao nešto što se prirodno i gotovo nepogrešivo uklapa. Tačno je da ništa ne može da bude tako dobro kao kada se dobro slože sir i vino, ali isto toliko je i tačno da ništa ne može da bude tako loše kao promašena kombinacija sira i vina.

Ukusi sira i vina često mogu da se sudaraju ili međusobno nadjačavaju, pa njihovo kombinovanje nije uopšte tako lako kao što izgleda na prvi pogled. Postoje naravno brojne smernice, vodiči, čak i neka pravila o slaganju sira i vina, ali previše često, kada na red dođe naš subjektivan ukus, sve to pada u vodu.

Šta onda? Istraživanje naravno, probanje, pamćenje dobrih kombinacija. Sve je to na kraju krajeva uživanje. Čak i kada nešto ne ide naročito dobro zajedno, uživaćemo u tome odvojeno, ili u siru ili u vinu.

Ne postoje pravila. Ali – postoje tradicije. Postoje neke kombinacije sira i vina koje su široko prihvaćene generacijama u nekim zemljama ili vinskim regionima. Neke od njih imaju i planetarnu reputaciju. Neke su nastale na osnovu onog čuvenog “geografskog” pravila: “što raste zajedno, ide zajedno”. Neke su promovisali nekadašnji vinski trgovci, neke slavne istorijski ličnosti, a neke su nastale potpuno slučajno. Kako je do njih došlo, to i nije naročito važno. Važno je to da su one izdržale test vremena.

Ovo su 10 najpoznatijih tradicionalnih kombinacija sira i vina:

ChaourceChampagne

Chaource (“šaurs”) je meki kravlji sir sa belom plemenitom plesni. Ime je dobio po pijačnom gradu u francuskom istorijskom regionu Šampanja-Ardeni, koji je 2016. pretvoren u veliki region Grand Est (“Veliki istok”), uključujući i Alzas i Lorenu. Postoje podaci o tome da je pravljen još u 14. veku. Danas se proizvodi isključivo u dve male oblasti na rekama Ob i Jona.

Proizvodi se sličnim postupkom kao za sir bri (Brie), ali raspon odležavanja mu je kraći: od dve nedelje do dva meseca. Najbolji je onaj proizveden od aprilskog i majskog mleka, kada se krave napasaju svežom prolećnom travom.

Chaource

Njegova jestiva kora je blago opora, a unutrašnjost je glatka, puterasta. Ukus je bogat, sa voćno-kiselkastom svežinom i tonovima zemlje, pečuraka i oraha, lešnika ili badema. Šaurs je odličan u svakoj fazi zrelosti. Mlađi sirevi imaju osvežavajuće opore tonove. Tokom odležavanja, postaje sve kremastiji, skoro tečan. Potpuno zreo sir ima izraženiju slanoću i snažne orašaste arome.

Nekada davno, trgovci šampanjcem su trgovali i ovim sirom, pa se smatra da odatle i potiče tradicija da se šaurs najčešće servira uz šampanjac. Ta tradicija, naravno, ne bi nastala da oni ne idu tako dobro zajedno. To važi i za sva ostala penušava vina proizvedena po šampanjskoj metodi, naročito ona koja su duže odležavala na talogu kvasaca.

Pored njih, šaurs je odličan izbor i uz: šardone (posebno šabli), sovinjon blan citrusnog stila, pino noar i merlo.

BrieChardonnay

Brie (“bri”) je bez sumnje najpoznatiji svetski meki sir. Proizvodi se najmanje četrnaest vekova, a prvi put se pominje u jednom dokumentu iz 774. godine, u kojem se navodi zahtev Karla Velikog da mu se izvesne količine tog sira dostavljaju na dvor dva puta godišnje. Jedan francuski diplomata predstavio ga je 1815. na bečkom dvoru rečima “le roa de fromaž” (“kralj sireva”) i od tada se u literaturi on često pominje pod tom „titulom“. Bri je dobio ime po istoimenoj istorijskoj oblasti, koja danas pripada departmanu Sen e Marn (Seine-et-Marne) u “pariskom” regionu Il de Frans (Île-de-France; Région Parisienne).

Proizvodi se isključivo od nepasterizovanog kravljeg mleka. Sazreva od četiri do dvanaest nedelja i tokom tog vremena, pod uticajem plemenite plesni (Penicilium kandidum) stiče belu jestivu koru, koja je na ivicama svetlosmeđa.

Brie

To je mekani, puterasti sir diskretnih herbalnih aroma (seno, slama) i izuzetno bogatog ukusa koji podseća na pečurke (šampinjone, ponekad i na tartufe), voće (zrele kruške npr.) i lešnike. Bez obzira na to što postoje desetine varijacija ovog sira (čak i dimljene), u Francuskoj pod tim imenom mogu da se prodaju samo dva tipa: Brie de Meaux i Brie de Melun (slaniji, reskijeg ukusa).

Smokva punjena sirom bri

Kremasta tekstura i prirodno dobre kiseline šardonea čine ga idealnim pratiocem ovog sira. Pored njega, šampanjac (a posebno od čistog šardoneaBlanc de Blancs) mu je najčešći partner. A zatim i: pino blan, odležali rizling, gevurctraminer alzaškog stila, herbalni sovinjon blan, suvi šeri, pino noar i merlo. Naša tamjanika je takođe dobar izbor.

MunsterGewürztraminer

Osim živopisnog puta vina, koji prolazi duž podnožja planina Vož, Alzas ima i pravi „put sira“, koji teče paralelno sa putem vina, lagano krivudajući padinama na kojima se baškare krave rase „vožgen“. Od njihovog mleka nastaje i jedan od najboljih francuskih sireva – “minster” (fr. Munster, nem. Münster), koji se na alzaškom dijalektu zove i Minschterkaas. Detaljnu priču o ovom siru možete pročitati ovde: Minster, ukus Alzasa.

Sir je zaštićen sistemom kontrole porekla i kvaliteta AOC (Appellation d’Origine Contrôlée), koji funkcioniše istovetno kao i istoimeni sistem zaštite geografskog porekla vina u Francuskoj. Minster se proizvodi od nepasterizovanog mleka lokalne rase krava “vožgen”. Proizvodnja traje čitave godine, a smatra se da je najbolji tokom leta i jeseni, kada je i ispaša najbogatija.

Krave „vožgen“

Minster je meki kravlji sir oprane kore. Tokom odležavanja (od 5-12 nedelja) njegovi kolutovi težine 0,3-1,5 kg se konstantno peru slanom vodom. Boja kore na kraju može da varira od svetlocrvene boje cigle do bledonarandžaste.

Njegov ukus je fantastičan, ali njegov miris je prilično težak. Njegova tekstura je mekana poput hlebnog kvasca, a ukus slatkasto-slan. Najčešće se upotrebljava kao stoni sir, ali Alzašani ga koriste i u brojnim tradicionalnim jelima.

Proizvođači ga vrlo često prave i sa vinom i može se naći u kombinacijama sa svih sedam sorti Alzasa: od gevurctraminera do pino noara. U tom smislu, ne morate mnogo ni da razmišljate o tome sa kojim vinom se najbolje slaže, jer kombinacija minstera i alzaških vina je, kako bi Francuzi rekli: “gout de terroir“ – pravi ukus podneblja.

Gevurctraminer je ipak uvek prvi izbor. U Alzasu uz čašu “gevurca” najčešće serviraju minster posut kimom. Iako deluje pomalo neobično kombinacija ovog izuzetno aromatičnog vina i sira jakog mirisa i ukusa, njihove suprotnosti se snažno privlače. Po sličnom kontrastu, gevurctraminer je idealan par i drugim sličnim sirevima, kao što su Epoisses, Maroilles, Livarot.

A što se minstera tiče, pored “gevurca”, možda je najbolji izbor alzaški rizling. Tradicionalno se servira i uz burgundski pino noar, ali i uz neka slatka vina, naročito sotern (Sauternes).

Kozji sir – Sauvignon Blanc

Kada je reč o slaganju vina i hrane, oko većine kombinacija ponekad se teško usaglase čak i samo dvoje ljudi, ali sa ovom je saglasan čitav vinski svet: kozji sir i sovinjon blan se slažu savršeno. Ne postoji nekakvo naučno utemeljeno objašnjenje, ali postoji nekoliko teorija.

Prva je zasnovana na tradiciji i teroaru, odnosno na onoj poznatoj gastronomskoj izreci što raste zajedno – ide zajedno”. U zavičaju sovinjona, u dolini Loare, vekovima se proizvodi nekoliko čuvenih francuskih kozjih sireva (fr. chevre) sa AOC statusom, pa odatle i ova tradicija. Kao najupečatljiviji primer savršenog slaganja sa lokalnim sovinjonom gotovo svuda se navodi Crottin de Chavignol (“krotan de šavinjol”), sir cilindričnog oblika i blago orašastog ukusa, čija je proizvodnja detaljno opisana još u 16. veku.

Sveži kozji sir „Chevre“

Druga teorija se odnosi na to da su tipični sortni mirisi i ukusi sovinjon blana idealni za slaganje sa kozjim sirom. Tokom vremena izdvojila su se dva osnovna stila sovinjona: vina Loare (Sancerre/Sanser, Pouilly Fumé/Puji Fjume) i novozelandska vina (pre svega ona iz regiona Marlboro).

Kod sovinjona iz Loare, kao tipične osobine, najčešće se izdvajaju: mirisi bilja i trave (sena), ogrozda, zove i zelenih jabuka, uz tzv. mineralnost (miris kremena npr). Kod novozelandskih sovinjona se one takođe pojavljuju, ali su češće naglašene arome citrusa (grejpfruta i lajma najčešće) i zrelog tropskog voća.

Pored nabrojanih, sovinjon je generalno prepoznatljiv i po aromama: paprike, vreže i lista paradajza, kopriva, žalfije, špargle, lišća šumskih plodova. U svemu tome, mnogi posebno izdvajaju jedan zajednički karakter ovog sira i vina: herbalne, ili tzv. “zelene” arome, pa čak i slanoću, koju, u zavisnosti od teroara, manje ili više iskazuje i sovinjon blan.

Treća teorija je vrlo jednostavna: u pitanju su izražene kiseline, i kod sovinjona i kod kozjeg sira, usled čega vino i sir ne nadjačavaju jedno drugo, već se spajaju u idealan, zajednički “treći ukus”.

U Srbiji ima sve više sjajnih “craft” proizvođača kozjih sireva i više od 40 domaćih sovinjona, pa mi predlažemo da uvek prvo isprobate onu prvu teoriju: “što raste zajedno – ide zajedno

EpoissesPinot Noir

Epoisses (“epuas”) je meki kravlji sir oprane kore. Poznat je i kao „Epoisses de Bourgogne“, a ime je dobio po istoimenom burgundskom gradiću. Zvanično se proizvodi od početka 16. veka, ali je verovatno da je nastao mnogo ranije. To je bio omiljeni Napoleonov sir, koji je uvek pratio njegovo omiljeno vino – pino noar iz Ževre-Šambertana.

Za njegovu proizvodnju se najčešće koristi mleko simentalskih krava. Sir se ne kuva i ostavlja se na prirodno sušenje 4-6 nedelja. Tokom tog perioda, stalno se pere posoljenom vodom, a u poslednjoj fazi sazrevanja u njegovu koru se utrljava burgundski brendi (odnosno komovica) – „Marc de Bourgogne“. To podstiče pojavu bakterije (Bacterium Linens) koja na kori izaziva plesan i siru daje konačni ukus.

Epuas je sir jakih aroma, izrazito kremast, sa osvežavajućom kiselošću i blagim notama kvasca. Posle 40 dana odležavanja, arome postaju oštrije, pikantnije, a ukus dobija specifične metalno-mesnate tonove. Zbog ekstremno meke teksture, u francuskim restoranima uz njega obavezno serviraju i kašiku.

Iako, zahvaljujući Napoleonu, kombinacija epuasa sa pino noarom ima dugu i respektabilnu tradiciju, sir često može da nadjača vino, prevashodno zbog jakih mirisa i slanoće. Mnogi smatraju da su sigurniji izbor neka bela vina, koja se inače dobro slažu sa mekim sirevima oprane kore (gevurctraminer i šabli npr.), a još bolje – prirodno slatka vina, kao što je sotern (Sauternes).

ManchegoTempranillo

Manchego (“mančego”) je tvrdi kravlji sir iz La Manče (La Mancha), surovog planinskog regiona Španije, koji su proslavili Servantesovi junaci – Don Kihot i Sančo Pansa. Sir se pravi isključivo od mleka jedinstvenih ovaca „mančega“, koje su pripitomljene tek u 10. veku. Autentičnost ovog sira potiče upravo iz vrlo aromatičnog mleka tih ovaca koje se hrane oštrom travom i trnovitim rastinjem.

La Manča

Reč „manča“ je, inače, arapskog porekla i označava sušnu, bezvodnu zemlju. Surova klima uslovila je da u La Manči (oko 600 m.n.v.) raste samo bilje koje je sposobno da preživi i vrelo leto i ledenu zimu. Tim rastinjem, grmljem i trnjem, hrani se ovca mančega, koja je adaptirana na to podneblje. Te ovce stigle su u La Manču pre više od hiljadu godina, a pastiri La Manče su ih gajili vodeći računa da ih ne mešaju sa drugim rasama.

Sir se proizvodi kao „zreo“ („curado“ – 13 nedelja star) ili „stari“ („viejo“ – 3 meseca). To je tvrdi sir puteraste teksture, čija boja varira od boje slonove kosti do svetlo bež. Vrlo je kompleksnog ukusa i, u zavisnosti od starosti, može da podseća na indijski orah, karamel sos, pa čak i lanolin, odnosno – pečenu jagnjetinu.

Mančego

U La Manči ga serviraju sa maslinama, svežim voćem i medom. Može da se koristi kao predjelo, kao dodatak jelu ili da bude pržen, pohovan ili pečen na roštilju.

La Manča je inače i ogromno vinogorje, koji sa oko 200.000 ha pod vinogradima zauzima skoro polovinu najvećeg vropskog vinskog regiona Kastillja La Manče (Castilla-La Mancha). U njemu se uzgaja 25 različitih sorti grožđa, a najvažniji je naravno – tempraniljo (Tempranillo), koji ovde ima lokalni naziv sensibel (Cencibel).

Gledano geografski, tradicionalno, ali i po principu da “tanini traže proteine”, tempraniljo i mančego su savršen par. To obuhvata i tempraniljo iz ostalih španskih regiona (Riohe, Ribere itd.), ali i većinu španskih crvenih vina uopšte. Mančego je generalno odličan izbor uz sva odležala taninska crvena vina, od kabernea do vranca.

Španci uz mančego piju i svoje penušavo vino (Cava), ali i strukturnija bela vina. Uz mančego može da ide dobro i alzaški pino gri, kao i odležali rizling. Često se servira i uz stariji porto, a u poslednje vreme se sve češće pominje i kao odličan izbor uz oranžna vina.

Pecorino ToscanoSangiovese

Pekorino (pecorino) je zajednički naziv za sve italijanske sireve od ovčjeg mleka, a njegov naziv u prevodu znači jednostavno “ovčji” (“pecora” je ovca na it.). Postoji šest varijanti pekorina (Italijani ih u množini zovu “pecorini”), zaštićenih po geografskom poreklu, sa oznakom DOP: Pecorino Sardo (Sardinija), Pecorino Toscano (Toskana), Pecorino Siciliano (Sicilija), Pecorino di Filiano (Bazilikata), Pecorino Crotonese (Krotone, Kalabrija) i Pecorino di Atri (Abruco). Danas se najviše pekorina proizvodi na Sardiniji, ali se, istorijski gledano, najstarijima smatraju pecorino romano i pecorino toscano.

Sve geografske varijacije pekorina se pojavljuju u po nekoliko stilova, pre svega u zavisnosti od odležavanja:

  • Stariji sirevi nose najčešće oznaku stagionato (“stađonato”; “zreo”, “star”), imaju tvrđu teksturu, ali i dalje su mrvljivi. Vremenom, dobijaju sve više “orašastih” aroma i snažnije tonove maslaca.
  • Mlađi sirevi se pojavljuju u dve varijante: semi-stagionato i fresco (“svež”). To su sirevi mekše ili čak kremaste teksture i sa više svežih mlečnih tonova.
Pecoriono Toscano

Zreli pekorino se najčešće servira uz zrela crvena vina, a, gledano geografski, svaki od DOP regiona pekorina ima i svoje tradicionalne parove u regionalnim vinima: u Toskani je to sanđoveze (Sangiovese), na Siciliji nero d’avola ili nerelo maskaleze (Nerello Mascalese), u Abrucu montepulćano (Montepulciano), u Bazilikati aljaniko (Aglianico), u Kalabriji galjopo (Gaglioppo)

Kombinacija toskanskog pekorina i sanđovezea u svim njegovim izrazima, od kjanti klasika (Chianti Classico) do brunela (Brunello di Montalcino), to je auteničan ukus Toskane i jedna od najboljih potvrda onog pravila . “što raste zajedno, ide zajedno”! Tu, naravno, ne treba zaboraviti i “supertoskance”.

Pecorino stagionato

Gorgonzola – Vin Santo

Gorgonzola je čuveni plavi sir i jedan od najznačajnijih simbola italijanske kuhinje. Izvesno je da se proizvodi vekovima, po nekim izvorima – čak od 11. veka. Renesansni pesnik Kjabrera pominje ga u svojim sonetima. Opisujući jedan šešir, on kaže da ima oblik „kao gorgonzola“. Smatra se da je nastao u okolini Milana, a i danas se najviše proizvodi u severozapadnoj Italiji, u Pijemontu i Lombardiji.

Pravi se isključivo od kravljeg mleka, a plave “vene” nastaju dodavanjem spora plesni Penicillium glaucum. Obično sazreva 3-4 meseca, a pravi se u dve osnovne varijante, kao „pikantan“ i „sladak“ (Gorgonzola Picccante i Gorgonzola Dolce) u obliku valjka od 6-12 kg. Originalni Italijanski sir nosi pečat sa inicijalima “CG” na omotu koji označava da je njegovu prodaju odobrio “Konzorcijum Gorgonzola”.

Gorgonzola ima vrlo mekano testo, plavo-zelene boje, nalik prelivima na mermeru. Može da bude puterast, čvrst, mrvljiv, veoma slan i oštar. Gorgonzola pikante ili „planinska gorgonzola” ima deblju i suvlju koricu od gorgonzole „dolce“. Unutrašnjost, tzv. „testo“ gorgonzole pikante je belje, a vene su tamnije i plavlje. Ukus je pikantan i začinjen, sa aromama šumske mahovine i pečuraka, a oštrina je primetna na jeziku. Aroma je donekle jača od ukusa i odlikuje je oštar, gotovo alkoholni miris.

Gorgonzolu bi trebalo čuvati u frižideru, a pre serviranja ostaviti na pola sata na sobnoj temperaturi kako bi povratila svoju kremastu strukturu. Gorgonzola je izvrstan stoni plavi sir, ali se koristi i u kuhinji na razne načine. Može da se istopi u rižotu pri kraju kuvanja ili na toploj palenti pred serviranje. Pasta sa gorgonzolom je vrlo rasprostranjena u Italiji, a najčešće se koristi za pripremu kratkih testenina (pene, reigatoni, „mezze maniche“ i sl.). Naravno, često se stavlja i na picu, samostalno ili u kombinaciji sa drugim mekanim sirevima, kao u najpoznatijoj pici sa sirom „quattro formaggi“ (sa četiri sira).

Kao i svi ostali plavi sirevi gorgonzola se izvrsno slaže sa slatkim vinima. Na prvom mestu je slatki Vin Santo, koji nastaje od isušenog grožđa. To je najčešće belo vino (uglavnom od trebjana i malvazije), koje ima izvanredan odnos slasti i kiselina, ali postoji i “tamna” (tamnoružičasta) varijanta od sanđovezea, u Toskani poznata kao „Occhio di Pernice“. Uz Vin Santo je najbolja blaža gorgonzola – Gorgonzola Dolce.

Uz gorgonzolu pikante bolji izbor će biti slatko crveno vino iz Veneta Recioto della Valpolicella ili raskošni suvi Amarone takođe vina koja nastaju od grožđa sušenog na lesama. U Pijemontu nije retkost da uz gorgonzolu serviraju uz Barolo ili Barbaresco, ali to su vrlo konkretne i vremenom proverene kombinacije koje se nemogu generalizovati, jer tanini u vinu i pikantnost gorgonzole mogu često da izazovu neželjeni efekat.

RoquefortSauternes

Roquefort (“rokfor”) je najslavniji plavi sir. Neki istoričari smatraju da je upravo na njega mislio Plinje Stariji opisujući jedan specifičan “galski” sir 79. godine. Ime je dobio po selu Rokfor sir Sulzon (Roquefort-sur-Soulzon) u južnoj Francuskoj, gde je vekovima pravljen u lokalnim pećinama. O tome svedoči i povelja kralja Šarla VI kojom se seljanima Rokfora potvrđuje monopol za pravljenje tog sira “jer oni to rade već vekovima”.

Stara tehnologija proizvodnje plavog sira je podrazumevala primitivni postupak podrvrgavanja ražanog hleba delovanju plemenite plesni Penicillium roqueforti. Hleb se ostavljao oko 70 dana da se osuši i ubuđa, a onda se mleo u prah. Dobijeni prašak, koji predstavlja jednu vrstu penicilina, sipan je u mleko, pre nego što se doda sirilo i grušavina stavi u kalupe.

Danas se to radi drugačije. Kalupi se pune prvo do 1/3 visine, a površina grušavine u kalupu se ovlaš pospe prahom od plesni Penicillium roqueforti, pa se zatim stavlja sledeći sloj i isti postupak se ponavlja dok se ne ispune kalupi. Penicillium roqueforti se proizvodi u samim mlekarama, ali može i da se kupi, a plesan se može dodavati i pomoću raspršivača.

Recept za proizvodnju je tehnološki usavršen tako da plave sireve danas proizvode širom sveta. Oni mogu da budu zrnasti, soljeni, oštri ili masni, a prave se od svih vrsta mleka: kravljeg, ovčjeg i kozjeg. Rokfor se pravi isključivo od ovčjeg mleka, a prema francuskom zakonu, taj naziv sir može da nosi samo ako je sazrevao u pećinama Rokfora.

Pre sazrevanja u pećinama, rokfor prolazi kroz tzv. fazu predzrenja, u prostorijama u kojima je temperatura 8-10°C, a relativna vlažnost vazduha 95-96%. To predzrenje traje 20-25 dana, a zatim otpočinje dopunsko sazrevanje u pećinama, još oko 3 meseca, a može i dodatno da odležava u skladištima, 5-6 meseci, na temperaturi od 1°C.

Tekstura rokfora je nežna, mrvljiva, protkana plavičastim venama, a ukus je vrlo specifičan, pikantan (sa oštrom “metalnom” notom). Izvanredno se slaže sa prirodno slatkim vinima, s jedne strane – po kontrastu ukusa, a s druge – po sličnosti teksture, jer su prirodno slatka vina “masna”, uljasta. Pritom je, naravno, veoma važno da su vina prirodno izbalansirana i da pored slasti imaju i odlične kiseline koje će prožeti masnu teksturu sira.

Sotern (Sauternes) je najcenjeniji, a verovatno i najbolji pratilac rokfora, ne samo zbog zajedničkog geografskog porekla. Njegova ravnoteža slasti i kiselina je gotovo neuporediva. Uz njega, tu su i ostala slatka vina Bordoa: Barsac, Saussignac, Loupiac, Monbazillac. Pored njih, u obzir naravno dolaze i sva ostala slična vina, tokajac možda pre svih ostalih. Ali i slatki Riesling Trockenbeerenauslese i „ledena“ vina mogu da izazovu pravu rapsodiju ukusa.

Postoje i brojne prilično dobre kombinacije sa crvenim vinima, ali ukoliko vam je rokfor na stolu nastojte ipak i da vam neko dobro slatko vino bude pri ruci.

StiltonPorto

Stilton je čuveni engleski plavi kravlji sir, u Engleskoj čak popularniji nego čedar (Cheddar). Zakonom je propisano da može da se proizvodi samo u grofovijama Notingem, Derbi i Lester. Sir sazreva od 9-15 nedelja, ima procenat masti od čak 55%, a pravi se u obliku valjka od 2.5 do 8 kilograma.

Savršeni primerak ovog sira ima plavu plesan koja se širi od središta prema kori, podsećajući na napukli porcelan. Ima mirise ili ukuse koji čak asociraju na neka crvena vina (štavljena koža, gorka čokolada, začinsko bilje). Najviše se upotrebljava kao stoni sir, ali u pastama, supama i čorbama i sl.

Njegov tradicionalni pratilac porto je u Englesku stigao krajem 17. veka i to upravo kao “proizvod” engleskih vinskih trgovaca. Naime, zbog rata sa Francuskom, Englezima je uskraćeno njima do tada omiljeno vino “klaret”, odnosno crvena vina Bordoa, kojim su engleski trgovci trgovali širom sveta. Tražeći novi izvor zarade, okrenuli su se Portugalu, ali tadašnja portugalska vina nisu bila dovoljno snažna da bi izdržala duge morske plovidbe. Neko se dosetio da ih “pojača”, dodajući u njih brendi i tako je nastalo prvo svetsko fortifikovano vino – porto.

Čašica porta je ubrzo postala deo svakodnevnog engleskog rituala skoro koliko i čaj. A onda mu se pridružio i stilton i tradicija je ustanovljena i održala se vekovima.

Pored porta, uz stilton su Englezi pili i tokajac, sotern, šeri i šampanjac, ali i burgundski pino noar. Sa talasom snažnih, izrazito voćnih vina Novog sveta, moderni parovi stiltonu su postali i kalifornijski kaberne sovinjon i argentinski malbek.

  • Facebook
  • Twitter
  • Linkedin
  • Pinterest
This div height required for enabling the sticky sidebar
Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views :