KO JE PRVI REKAO “ORANŽNO VINO”?

Vina od belog grožđa koja su fermentisala sa pokožicom (kao crvena vina) više nisu alternativni pravac, trend ili nekakva “hipsterska” vina. Ona se danas proizvode širom sveta, u svim vinskim regionima. Sve češće ga proizvode i svetki poznate “mejnstrim” vinarije i više nije nikakvo čudo da se tzv. “oranžna vina”  nađu i na vinskim kartama najprestižnijih vinskih restorana. Srbija takođe ima svoje favorite, kao što su vinarije Kovačević i Bikicki, ali gotovo svakog meseca stižu vesti o novim oranžnim srpskim vinima na tržištu ili u pripremi.

Bela vina narandžaste boje, dobijene dugom maceracijom u glinenim amforama, u Gruziji imaju kontinuitet od 8.000 godina. Njihove amfore ili “kvevre”, danas naručuju proizvođači iz celog sveta, ali naziv “oranžno vino” ne potiče iz Gruzije. Kod njih je to jednostavno – vino.

Naziv “oranžno vino” je prvi put upotrebio izvesni Dejvid Harvi, engleski vinski trgovac, 2004. godine. U jednom od intervjua, objasnio je da je tada već nekoliko godina intenzivno radio sa vinima Joške Gravnera, Darija Prinčiča i Vodopiveca (pionira “oranžnih vina” iz Friulija) i uporno je tražio reč kojom bi najbolje okarakterisao njihov stil pred svojim kupcima, kojima su takva vina bila potpuna nepoznanica. Najupečatljivija njihova karakteristika je bila boja, a neka imena su već bila zauzeta kao što su francuska “vin jaune” (“žuto vino”) ili “rivesaltes ambré” (ćilibarno). “Zlatno vino” mu je zvučalo pretenciozno, pa se konačno ohrabrio da upotrebi izraz “orange” (narandžasto).

Taj izraz je ubrzo u svojim tekstovima prihvatila čuvena engleska vinska spisateljica Džensis Robinson, a za njom i svi ostali. Belo vino dobijeno postupkom za crveno, posle 8.000 godina, stupilo je na glavnu svetsku vinsku scenu pod novim imenom – “oranžno vino”.