KO SU “GARAŽISTI”?

Sve je počelo kada je Žan-Lik Tunevan (Jean-Luc Thunevin) vlasnik danas poznatog šatoa Valandraud u Sen-Emilionu (Saint-Émilion) u Bordou 1991. godine proizveo svoje prvo vino iz vinograda površine svega 60 ari, u tiražu od samo 1.500 boca – u iznajmljenoj garaži! Iako je on upotrebljavao izraz „microchâteau“, novinari su njegovom vinu dali posprdan naziv „vin de garage“, a on je stekao reputaciju pionira pokreta „garažista“ (Les Garagistes). Međutim, kada je tom „garažnom vinu“ iz berbe 1995. Robert Parker dao višu ocenu nego legendarnom Petrusu, đavo je odneo šalu.

Po sličnom modelu (mali vinograd i ekstremno mali prinosi) su zatim na tržištu počela da se pojavljuju čak i neka vina iz poznatih “šatoa”, kao recimo 1996. La Mondotte (Canon-la-Gaffelière) i La Gomerie (Château Beau-Séjour-Bécot). Bez problema su prihvatili nezvaničnu klasifikaciju “garažnog vina“, jer su ih i bez problema prodali po, za mnoge, šokantno visokim cenama (za oko 100 tadašnjih francuskih franaka). Međutim, prvi Valandraud iz 1991. je, recimo, koštao samo oko 13 današnjih evra po boci, da bi danas ta ista berba (još uvek se može pronaći poneka boca u prodaji) koštala – 610 €!

U međuvremenu, Valandraud i La Mondotte su 2012. promovisani u kategoriju Premier Grand Cru Classé Saint-Emilion, više se ne smatraju garažnim vinima, ali je mnogim vinarima u Bordou zbog njih ostao gorak ukus u ustima. Fenomen „garažista“ je prilično potresao Bordo, a posebno Sen-Emilion gde je sve i počelo. Ne zato što je neko uspeo da proizvede vina u smešnim uslovima ili zato što je to vino dostiglo visoku cenu, nego zato što su ta vina bila iz neklasifikovanih vinograda, odnosno sa nepriznatih teroara. Jedan francuski novinar je u vezi s tim, krajem devedesetih, napisao da je to za Bordo bilo isto kao da je sekta sajentologa otvorila svoju kancelariju usred Vatikana.

Za to vreme, „garažisti“ su otišli i korak dalje, pa su počeli da u svojim minijaturnim vinogradima sve više da smanjuju prinos, ponekad u skoro besmislenim proporcijama od 1.500 litara vina po hektaru. Kada se uzme u obzir da su njihovi vinogradi često bili manji i od 50 ari, onda to znači da većina njih nije imala ni 1.000 boca vina godišnje. Pritom, ta vina su postajala sve skuplja i skuplja, što je prosto razbesnelo većinu vinara Bordoa, ali i brojne novinare koji su “garažiste” kritikovali rečima da oni i ne prave vino za piće, već za bizarne kolekcije bogataša.

Mnogi smatraju da je pet minuta slave “garažista” prošlo i da je to ipak samo pokret “devedesetih”. Kao i da je većina pionira tog pokreta danas etablirano na regularnoj vinskoj sceni Bordoa. Međutim, još uvek se oseća njihovo talasanje na obalama Žironde. Dok je još bio aktivan, Robert Parker je recimo na listu najboljih 150 vina iz Bordoa iz berbe 2006 – uvrstio čak 30 “garažnih” vina! Prethodno je vodeći francuski vinski kritičar Mišel Betan hvalio “garažna” vina iz 2004. Kada su Parkera tada upitali da li misli da sve to sa “garažistima” zaista ima smisla, on je odgovorio: “najbolji od njih će opstati”.

Među njima su danas najpoznatiji: Péby-Faugères (berbi 2005 je Parker dao 100 poena i naveo da će biti najbolje za piće 2018-2038; to vino danas košta oko 240 €), Les Angelots de Gracia (oko 110 €) i Château Rol Valentin (oko 40 €) – svi iz Sen-Emiliona.

A što se pionira ovog pokreta tiče, Château Valandraud više teško može da se ubraja u “garažiste”. To je danas vinarija sa oko 20 ha vinograda, potpuno moderno opremljena, sa najnovijim tankovima za vinifikaciju, stolovima za selekciju grožđa, uz mnogo novih barika. Sećanje na svoje “garažne” dane, Žan-Lik Tunevan čuva u vinu pod nazivom “’Bad Boy”, kao podsećanje na nadimak koji mu je svojevremeno dao Robert Parker: “’Bad Boy from Bordeaux”.

Pokret “Les Garagistes” je, međutim, preplovio okean i pronašao svoje mesto u Novom svetu. Tamo, u Kaliforniji, postoji čak i festival vina u Paso Roblesu pod imenom “Garagiste Festival”. Prošle godine je na njemu učestvovalo više od 360 vinarija! Sledeći je u novembru ove godine.

“Garažisti” su više nego živi.