OPIMIJEVA BERBA

Stari Rimljani su kulturu vina preuzeli od drevnih Etruraca i Starih Grka. Divili su se njihovoj kulturi, ali su takođe obe civilizacije pokorili i uništili. Preuzeli su temeljne delove njihovih religija, mitologija, umetnosti, filozofije, književnosti, nauke, gradeći ono što je poznato kao rimska civilizacija. Zadržali su, međutim, svoj imperijalistički duh i pod kolena bacili većinu antičkih naroda, stvarajući jednu od najstrašnijih imperija starog sveta. Srušila se i ona, ali je na njenim temeljima izgrađen novi svet u kojem i dalje snažno odjekuju “rimski” tonovi. Oni su često zastrašujući, ali ima i onih na kojima smo im zahvalni. Među njima je svakako – vino.

Šireći imperiju, Rimljani su nailazili na civilizacije čija kultura vina je već trajala hiljadama godina (Krit, kontinentalna Grčka, današnja Turska, čitav Bliski istok), preuzimali su neka njihova drevna znanja, a vinogradarstvo širili tamo gde ga ranije nije bilo. Imali su čak i izreku da “civilizacija prestaje tamo gde prestaje vinova loza”. Iako je i ona izrečena u rimskom imperijalističkom duhu, činjenica je da su oni zaslužni za postojanje većine današnjih vinskih regiona Evrope, odnosno Starog sveta.

Oni su prvi počeli određenu klasifikaciju vinskih regiona, prvi su i detaljno opisivali karakteristike vina (Plinije, Strabon, Vergilije, Ciceron, Marsijal i dr.). Vodeći vinski regioni tadašnje Italije su bili Lacio i Kampanija i odatle su poticala i najčuvenija vina Starog Rima: „Caecuban“, „Fundanian“, „Setinian“ „Falernian“, „Alban“ i „Statanian“. Najveću reputaciju je vekovima imalo vino iz Falerna, odnosno vino sa padina brda koja su graničila Lacio i Kampaniju. Zabeleženo je čak da je jedan od tih vinograda imao poseban status, sličan današenjem “Grand Cru”, a bio je poznat kao: „Faustian Falernian“.

O njemu je dosta pisano u Starom Rimu, pa je poznato da je postojalo i belo i crveno vino, čak i da su postojala dva stila tih vina: suvo (austerum) i slatko (dulce). Zapisano je da je grožđe brano veoma kasno, dok ne počne da se suši na čokotima, pa bi se ponekad čak i smrzlo (“ledena berba”), a izgleda da je bila poželjna i njegova oksidacija (maderizacija) u amforama, gde je prosečno odležavalo po 15-20 godina. Opisano je da je belo vino imalo boju ćilibara i, u suštini, to je bilo ono što danas poznajemo kao “oranžno” vino. Nije poznato o kojem grožđu je reč, a istoričari smatraju da je crveno vino bilo od poznate sorte aljaniko (Aglianico), koje su u Italiji doneli još grčki kolonisti stotinama godina ranije, a o čemu svedoči i njegovo ime – iskvareno “heleniko”. Aljaniko je i danas vodeća sorta Bazilikate i Kampanije.

Rimljani su prvi počeli i da evidentiraju velike berbe, a kao dve najbolje su važile berbe 160. i 121. p. n. e. Obe su se odnosile upravo na “falernijsko” vino. Ova druga je bila poznata pod imenom “Opimijeva berba”, jer je te godine za rimskog konzula izabran Lucije Opimije. Ta berba je bila toliko cenjena da postoje pisani dokazi da je iz nje bilo vina sačuvanog u amforama i posle 200 godina! Plinije je zabeležio da je upravo ta berba služena na gozbi Julija Cezara povodom njegovih osvajanja u današnjoj Španiji – 60. godine p. n. e!

O njemu, kao postojećem vinu, pisao je Ciceron 90 godina posle berbe. Pominje ga i Plinije Stariji u 1. veku, opisujući da je bilo “gusto kao med” a o njemu, u istom veku, piše i Petronije Arbiter u Satirikonu opisujući legendarnu Trimalhionovu gozbu. Arbiter navodi kako je na gozbi posluženo vino u staklenim amforama na kojima je bilo ispisano: “ „Falernian Opimian, staro sto godina”. Međutim, Arbiter je gozbu smestio u Neronovo vreme, što bi značilo da je vino tada bilo već staro oko 180 godina.

Tradicija vina iz Falerna je obnovljena 1989. u Kampaniji, formiranjem apelacije Falerno del Massico DOC, u kojoj su vodeće sorte aljaniko za crvena i falangina za bela vina.