img

Vetrovi Santorinija

/
/
698 📖

Rekli su mi: sunce poput baklje, nebo bez oblaka, vulkansko tlo na koje ne smeš stati golim stopalom. To te čeka na Santoriniju. Međutim, ono što je mene na tom ostrvu odmah i potpuno omamilo, bio je vetar. Nekakav čudnovati vetar, ni vreo ni svež ni mlak, neki vrlo čudan vetar koji gotovo da vidite u vazduhu.

Ako sa kopna pogledate ka moru, tamo, poput fatamorgane pojavljuju se obrisi davno nestalog kopna, seni drevnog brodovlja, luka, prstenovi sačinjeni od zemlje i mora, baš onako kako je Platon opisivao mitsku Atlantidu. Onima koji veruju u Platonovu priču, neće biti potrebno mnogo vremena na Santoriniju da poveruju da je ona bila upravo ovde. U dahu tog neobičnog vetra, u brežuljcima nalik visokim humkama, prošaranim nanosima crnog, belog i crvenog vulkanskog peska i kamena, u nebu bez oblaka, u svemu se naslućuje nešto veliko, nešto neizrecivo drevno, gotovo iskonsko, nešto još neispričano, nešto što nedostaje u našoj ljudskoj priči.

Nedostajanje je možda i glavni motiv ovog tajnovitog ostrva. Pre 3.650 godina vulkan, jedan od najrazornijih u ljudskoj istoriji, odneo je u nebo i more najveći deo kopna. Odneo je skoro čitavo ostrvo, koje se tada, izgleda, zvalo Tera ili Tira, kao što se i danas zove glavni grad Santorinija, a koji današnji Grci izgovaraju kao Fira.

Taj vulkan nije samo razorio Teru, nego je na više hiljada godina u zaborav odneo čitavu jednu visoku civilizaciju, jer je cunami izazvan tim vulkanom gotovo zbrisao 91 km morskom linijom udaljeni Krit, koji je, po svemu sudeći, bio i središte te civilizacije u Egejskom moru, a koja je procvetala skoro 1.500 godina pre te katastrofe. Procvetala pre skoro 5.000 godina. U isto vreme kada su se uzdizali Sumer i Mesopotamija.

Kada je legendarni britanski arheolog Artur Evans na Kritu 1903. otkrio raskošnu drevnu palatu u Knososu, malo ko je mogao i da nasluti veličinu te priče. A kada su mnogo godina kasnije pronađeni ostaci brodovlja po visokim kritskim brdima, koje su samo razorni talasi, visoki po nekoliko stotina metara, mogli do tamo da ih dobace iz kilometrima udaljenih kritskih luka, priča o povezanosti dva ostrva, Krita i Santorinija, okončanoj u jednoj civilizacijskoj katastrofi neuporedivih razmera, počela je dramatično da se sklapa.

Istoričari kažu, da tog vulkana na Santoriniju nije bilo, da nije bilo tog strašnog cunamija koji je zbrisao i Krit, možda nikada ne bi bilo ni helenske civilizacije. Možda danas uopšte ne bismo govorili o Atini kao kolevci demokratije, o Sokratu, Platonu, Aristotelu, Eshilu i Sofoklu, o Pitagori, o svemu onome što je utemeljilo Evropu kao pojam. Nije slučajno što je Zevs, u obliku bika, na leđima preneo zanosnu devicu Evropu na današnje evropsko kopno. Još je neprevaziđeni poznavalac grčke mitologije Robert Grejvs slutio da je drevna kritska, a danas zbog Artura Evansa poznata kao „minojska“, civilizacija (koja je uključivala i Krit i Santorini) bila hiljadama godina dominantna u Mediteranu i da su joj Heleni bili gotovo isto toliko potčinjeni.

O tome možda najupečatljivije svedoči mit o Minotauru, za koji Grejvs smatra da je najsnažniji odjek priče o tom gotovo robovskom statusu drevnih Helena u odnosu na Krit. Vekovima su, izgleda, Heleni, a pre svega Atinjani, plaćali Kritu danak u krvi, u vidu robovske snage, mladića i devojaka, koji su brodovima odvođeni sa helenskog kopna i zauvek nestajali, tamo negde izvan pučine, da bi, prema drevnom grčkom mitu, bili žrtvovani jednom grozomornom stvorenju, pola čoveku pola biku, Minotauru. Lavirint u toj priči je je možda samo zaplet, a možda i poenta.

Onda se, u neko vreme nakon propasti Krita i Santorinija, odjednom pojavljuju nove, drugačije priče. Jedan od atinskih talaca, junak po imenu Tezej (sin Egeja, atinskog kralja) ubio je tog minojskog bika. Začudo, u tome mu je pomogla minojska princeza Arijadna (kći karlja Minoja). Zatim, nimalo čudno, Zevs odvodi drugu prelepu minojsku princezu Evropu na kontinent koji je po njoj i dobio ime. Minojska civilizacija odlazi u zaborav, grčka, Mikenska civilizacija zauzima njeno mesto. Priča o drevnom Kritu je dobila svoju katarzu kao u Eshilovim dramama. Tezej je ubio Minotaura, Zevs je ugrabio Evropu. Ili je sve to uradio cunami.

Daleko sam otišao od priče o Santoriniju. Ali ne krivite mene, krivite onaj vetar s početka priče… onaj misteriozni vetar na Santoriniju, ni vreo ni svež ni mlak, jedan vrlo, vrlo neobičan vetar, koji stvara čudnovate prizore u vazduhu, odvede vas negde daleko i čoveka natera da priča o stvarima koje mu  uopšte nisu ni bile na pameti.

Zato ću ovu priču početi ponovo… Uskoro.

Slavomir Ćirović

֎

U sledećem nastavku: „Svi snovi lave

  • Facebook
  • Twitter
  • Linkedin
  • Pinterest
This div height required for enabling the sticky sidebar
Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views : Ad Clicks : Ad Views :