TRNOVIT PUT FRANKOVKE IZ BURGENLANDA

Frankovka (Blaufränkisch) je tradicionalna srednjoevropska sorta, koja, kao i mnoge druge germanske i francuske sorte ima veze sa famoznim „gua blanom“ (Gouais Blanc), odnosno „vajser hojnišom“ (Weißer Heunisch) – tzv. „belim hunskim“ grožđem, koje je uzgajano u Panoniji još pre Rimljana i koje se smatra jednim od roditelja zapanjujućeg broja evropskih i belih i crnih sorti grožđa, o čemu smo već pisali ovde.

“Blaufrankiš”, “blauer limberger”, “frankonija”, “kekfrankoš”, “modra frankinja” – frankovka… U različitim zemljama i u različitim vinskim regionima je zovu različito, a različito je i tumače. U većini regiona, u kojoj uzgajaju frankovku, uglavnom je smatraju sortom koja nije u stanju da podari nešto više od jednostavnih, pitkih vina, ali u jednom regionu su ubeđeni da frankovka može da bude i veliko vino – u austrijskom Burgenlandu. U zemlji „blaufrankiša“.

Tamo, u istočnoj Austriji, na granici sa Mađarskom, na obalama velikog plitkog jezera Nojzidler Ze, pa sve do Štajermarka na jugu, frankovka gospodari vinogradima u kojima se, na oko 15.000 hektara, uzgaja još 37 drugih sorti gožđa. Ona je glavna crna sorta tog regiona i to što nije u svetu još uvek dostigla reputaciju velike sorte povezano je upravo sa istorijom vinarstva u Burgenlandu. Tačnije rečeno – modernom istorijom.

Povratak u budućnost

U vreme kada je Novi svet počeo da okupira Stari i kada su voćna, pitka, jednostavna i zaprepašćujuće jevtina novosvetska vina počela da zapljuskuju obale Evrope i ozbiljno da ugrožavaju glavne evropske vinske regione na njihovom matičnom tržištu, Austrija se još uvek nije bila oporavila od šokantnog udara koji su joj naneli neki njeni gramzivi proizvođači, tokom poznatog antifriznog skandala 1985, kada je utvrđeno da je nekoliko austrijskih vinarija u vino dodavalo dietilen glikol, hemijsku supstancu opasnu po zdravlje, koja se koristi samo u hemijskoj industriji, a sa namerom da vino dobije gustinu/viskoznost, intenzivniju boju i puniji ukus.

Sva svetska štampa je brujala o tome, austrijska vina su izbacivana sa najvećih svetskih tržišta i izgledalo je da se od tog udarca austrijsko vinarstvo nikada više neće oporaviti. Međutim, Austrija je brzo donela potpuno nove, precizne i stroge zakone, uspostavljen je sistem zaštite i kontrole geografskog porekla i kvaliteta (DAC), u mnogome je promenjen sortni sastav vinograda, čak su radikalno izmenjeni i tradicionalni stilovi vina. Austrija se pokrenula kada to niko više nije očekivao.

Osnovani su nacionalni bord za vinski marketing i vinska akademija u Rustu, institucije koje su, svaka na svoj način, dvadeset godina danonoćno radile na uspostavljanju pozitivnog imidža austrijskog vina. A, onda se, godine 2006. u Londonu desilo i jedno malo čudo. Na jednoj slepoj degustaciji šardonea iz Kalifornije, Australije i Austrije – čak četiri prva mesta su zauzeli Austrijanci, ostaviviši iza sebe čak i takva imena, kao što su Mondavi i Penfold’s npr.

Šta je to bilo? Slučajnost ili dokaz da na Austriju ubuduće mora ozbiljno da obrati pažnju svako ko se ozbiljno bavi vinom, pa bio on trgovac, novinar, degustator ili somelijer? Očigledno, ovo drugo, jer se Austrija danas, bez pogovora, smatra ozbiljnom zemljom vina. Nekoliko austrijskih proizvođača spada u sam svetski vrh, a nekoliko austrijskih belih vina čak ima reputaciju kultnih vina. Onaj antifrizni skandal je skoro zaboravljen.

A, šta se desilo sa onim „kvarnim“ vinom? Pa, najpre su pokušavali da ga dodaju u so za topljenje snega sa ulica, a onda su otkrili da može da posluži kao odlično gorivo, jer je jedna električna centrala u Koruškoj saopštila da je uspela da proizvede struju sagorevajući 30 miliona litara kontaminiranog vina!

Istorijsko-geografski problemi

U vreme austrijskog antifriznog skandala, Francuska, Italija i Španija pokušavale su da pronađu odgovor na rukavice bačene iz Čilea, Argentine, Kalifornije i Australije, zemlje koje su počele da polažu pravo na status ravnopravnih proizvođača merloa, kabernea, malbeka, pino noara, sovinjona, čak i rizlinga, pa gotovo nikome nije padalo na pamet da obrati pažnju na to šta se dešavalo u Austriji, koja je gotovo sa prezirom odbačena.

U zapećku ili da kažemo – u ćošku, kao po nekoj kazni, našao se upravo pomenuti veliki vinski region na istoku Austrije: Burgenland, stara vinska zemlja oko ogromnog plitkog jezera Nojzidler Ze. Upravo tamo je taj antifrizni skandal buknuo. I posle njega – Burgenland je lagano odlazio u zaborav.

Pored toga, Burgenland je imao još dva ozbiljna problema i oba su se odnosila na tradicionalnu proizvodnju. Naime, zbog svog osobenog geografsko-klimatskog položaja, odnosno velike vlage oko jezera, tamo su se vekovima proizvodila slatka vina, a posebno visoku reputaciju je imao ausbruh iz vinograda oko gradića Rust. Osamdesetih godina prošlog veka „svetski ukus“ se drastično menjao i slatka vina su neverovatno brzo gubila svoje ranije pozicije.

Drugi problem je bila glavna sorta ovog regiona – “blaufränkisch” ili frankovka kako je mi zovemo , o kojoj se izvan Srednje Evrope znalo vrlo malo. Ako je frankovka i pominjana, to je bilo samo kada bi neko pravio nekakvu listu laganih crvenih vina. Uz sve to, ona baš i nema neko „zanosno“ ime. To tvrdo, germansko „blaufrankiš“, delovalo je nekako ruralno i sirovo u odnosu na imena francuske vinske aristokratije: merlo, kaberne, pino noar…

Sve u svemu, Burgenland je odjednom imao sve moguće probleme… i geografske i istorijske. O tome kako su ti problemi rešeni razgovarili smo svojevremeno, tokom našeg boravka u tom regionu, a snimajući serijal o austrijskim vinima za TV emisiju Put Vina, sa Dr Jozefom Šulerom, nekadašnjim predsednikom „Institute of Masters of Wine“ u Londonu i tadašnjim direktorom austrijske vinske akademije (Weinakademie Österreich), koja se nalazi u Rustu:

– Govoreći o Burgenlandu i frankovki, mislim da mogu slobodno da kažem da je austrijska vinska renesansa, to zlatno doba koje smo doživeli u poslednje dve decenije, bilo najznačajnije baš za taj region i tu sortu, – smatra Jozef Šuler – Prethodno, od hiljadu petsto i neke, Austrija je dugo proizvodila slatka vina, koja su bila svetskog kvaliteta. Imali smo i pre 30, 40 ili 50 godina i odličan rizling i gruner veltliner, ali oni tada nisu bili tako poznati izvan Austrije, kao što jesu danas. Međutim, kada govorimo o istoriji, ako se vratimo u 17. ili 18. vek, naći ćemo podatke i priče o velikim mađarskim crvenim vinima, a to su, zapravo, bila vina upravo iz ove oblasti, jer je ovo tada bio deo Mađarske. Kao i mnogi drugi vinski regioni u svetu i mi smo jednog trenutka morali da skrenemo sa „starog puta“. Morali smo da prihvatimo sorte iz Bordoa, da učimo o njima, ali to nam je pomoglo da na kraju shvatimo da su “blaufrankiš” i druge ovdašnje sorte, kao ‘sankt laurent’ recimo, u stvari sorte na koje bi mi trebalo da se fokusiramo. Sada dosta radimo na stilovima tih vina. Pravili smo i razne greške: nekad je bilo previše drveta, nekad previše alkohola, a sada se polako vraćamo na suštinu frankovke kao sorte. Takođe, moramo i da se izborimo sa činjenicom da svet ima dosta muke sa nazivom „blaufrankiš“, jer to nije baš tako šarmantno ime i nije ga lako izgovoriti izvan nemačkog govornog područja, – rekao nam je Šuler.

Činjenica je da se Austrija maestralno izborila sa lošom reputacijom posle „antifriznog skandala“ i da je u 21. vek ušla sa predznakom najdinamičnije i najprogresivnije vinske zemlje u Evropi, kako je opisuju gotovo svi značajni vinski novinari. Iz razgovora sa ljudima iz borda za marketing austrijskog vina (Österreich Wein Marketing GmbH), koji upravlja gotovo svim propagandnim aktivnostima po svetu, shvatili smo da su oni to učinili u dobroj meri koristeći propagandna oružja Novog sveta – jer je Austrija, bez obzira na dugu istoriju, ponovo morala da se predstavi svetu vina. Pritom, nisu drastično oborili cene svojih vina, već su austrijsko vinarstvo obukli u novo odelo – “po poslednjoj modi”.

Pored novih zakona i propisa, svaki region je i marketinški definisan. Tako je, recimo, Donja Austrija propagirana pod sloganom „Velika dunavska vina“, Štajermark kao – „Najbolji teroar sovinjona“, a Burgenland su svetu ponudili pod odrednicom – „Raznovrsnost“. Na toj teritoriji od oko 15.000 hektara pod vinogradima, vinogradari uzgajaju 37 različitih sorti, od kojih proizvode vina svih mogućih stilova. A, ta raznovrsnost je posebno uočljiva u dve glavne vinogradarske oblasti Burgenlanda: Nojzidler Ze i Nojzidler Ze-Hugeland, koje su smeštene na različitim stranama jezera Nojzidl, najveće vodene površine u Austriji, koju Austrijanci nazivaju i „Bečkim morem“.

Dosta toga, međutim, kada se posmatra geografski reljef regiona, podseća na velku mađarsku ravnicu – „puštu“, a to nekada, tačnije do 1921 – i jeste bila Mađarska. Igrom slučaja, mi smo tokom boravka u Burgenlandu, u stvari i boravili u Mađarskoj, odnosno u Šopronu, gradiću takođe čuvenom po vinu… jer smo jedino tamo tokom avgusta mogli da pronađemo smeštaj. Sve je bilo popunjeno. Nismo imali predstavu da je to „Bečko more“ toliko popularno, pa smo morali da se „selimo“ u drugu zemlju. To, naravno, nije predstavljalo nikakav poseban problem, jer vam je od mađarskog Šoprona do austrijskog Rusta i svih glavnih vinarija Burgenlanda potrebno pola sata vožnje u proseku.

Put frankovke

Burgenland je izduženo vinogorje koje, u obliku nekakvog zakrivljenog štapa, delimično okružuje veliko plitko jezero Nojzidl na istoku Austrije. Vinogradarski, region je podeljen u četiri celine: na južni i srednji Burgenland i na levu i desnu stranu jezera Nojzidl. Desna strana se zove Nojzidler Ze, a leva Nojzidler Ze-Hugeland. Ta leva strana je poznata i pod imenom Lejtagebirge po planinskom lancu Lejta, koji, inače pripada centalnim Alpima. To su poslednje alpske planine, pre početka velike mađarske ravnice.

Ta geografija vrlo upečatljivo određuje i klimatske uslove ovog regiona. Klima je panonska, odnosno polukontinentalna, sa vrućim letom, dugom sunčanom jeseni i hladnom zimom. Tokom godine je manje-više suva, a jedino je nešto više padavina leti, zbog čega vinogradari zadržavaju travu u vinogradima, kako bi ona upila višak vode, tokom sazrevanja grožđa.

Zemljište se dosta razlikuje, jer je Burgenland vrlo dugačak. Na gornjoj desnoj strani jezera, vinogradi su smešteni na padinama ispunjenim peskom i krečnjakom, na levoj obali jezera dominiraju škriljac i krečnjak, u srednjem Burgenlandu ima dosta ilovače, a na jugu, na granici sa Štajermarkom, zemljište sadrži veliku količinu gvožđa.

Frankovka u Burgenlandu zauzima 3.225 hektara vinograda. U stanju je da vrlo upečatljivo izrazi zemljište sa kojeg potiče, pa tako frankovka sa gustih, glinastih podloga ima prepoznatljivu mekanu voćnost, dok je ona sa krečnjaka, vrlo mineralna i sa trpkim taninima… tako nam je, barem, rekao Dr Jozef Šuler, tokom našeg susreta u Rustu, a pre početka našeg putovanja – putem frankovke kroz Burgenland, na kojem smo i sami otkrivali njene glavne osobine.

Burgenland kao Bordo?

Austrijanci vole da Burgenland upoređuju sa Bordoom. Iako je nama ta paralela delovala prilično nategnuto, ipak smo morali da se složimo sa nekim njihovim argumentima.

Naime, oni to poređenje izvode na sledeći način. Ako Bordo proizvodi tri tipa vina: suva bela i crvena i prirodno slatka bela – to isto, tradicionalno, ima i Burgenland. Ako je za Bordo karakteristična kupaža kabernea i merloa, Burgenland ima – frankovku i cvajgelt. Na kraju – proizvodnja slatkog soterna u Bordou je moguća zbog unikatnih mikroklimatskih uslova koje stvaraju reka Garona i njena pritoka Sirona, a u Burgenlandu je proizvodnja prirodno slatkih vina moguća zbog uticaja jezera Nojzidl.

E sad, ako bsimo ušli u analizu sličnosti samih vina ili sorti grožđa, čini nam se da dalje od pomenutih paralela ne bismo mogli ni pedalj. Iako neki autori vole da „blaufrankiš“ upoređuju sa kaberneom recimo, mi te sličnosti nismo pronašli. Štaviše, ako bismo tražili sličnost frankovke sa nekom francuskom sortom, onda bi, po našem mišljenju, uspešnija bila paralela sa pino noarom, a ako već govorimo o kaberneu, onda možda sa – kaberne franom – naročito zbog jasnog začinskog karaktera.

S druge strane, ma koliko pretenciozno zvučalo, možda bi se moglo reći da Burgenland ima neke prednosti u odnosu na Bordo. A, to je, pre svega – sloboda. Sloboda u izboru stilova, kupaža i tipova vina. Ovde, za razliku od Bordoa, sa kojim vole da se porede, na samo jednom imanju možete da pronađete dijapazon gotovo svih tipova i stilova vina: od belih do crvenih i od suvih do slatkih.

To je, međutim, sasvim posebna priča. Naša tema je bila frankovka, odnosno pitanje: da li je frankovka sposobna da iznedri veliko svetsko vino? Svi vinari koje smo sreli – ubeđeni su u to. Neki od njih su sigurni da takva vina već postoje. Što se naših utisaka tiče, mogli bismo da kažemo da smo probali nekoliko zaista fantastičnih frankovki i da su neke od njih imale zaista izraženu individualnost, snažan karakter, čak i harizmu. U nekim vinima smo naslutili i veliki potencijal za odležavanje, pa i dugovečnost. A, u svima smo prepoznali jedan konstantan i snažan začinski karakter.

I to je naš glavni utisak kada govorimo o frankovki iz Burgenlanda. Da li je to dovoljno da bismo je opisali kao veliku sortu, sposobnu da iznedri velika vina? Možda. Ali, to i nije toliko važno. Mnogo je važnije da ona jeste zaista osobena i da je, očigledno, u stanju da snažno izrazi podneblje, odnosno zemljište sa kojeg potiče, zadržavajući pritom svoj prepoznatljiv voćno-začinski (biberasti) karakter. I samo to nam je već bilo dovoljno da je uvrstimo među svoje omiljene sorte.

Zbog toga smo se i posebno angažovali da prošle godine u decembru, na Wine Masters-u i na 16. Beogradskom Salonu Vina, svoje frankovke predstave dva nama omiljena proizvođača iz Burgenlanda: Prieler i Kollwentz, čak iako ta vina nisu na našem tržištu (Kollwentz jeste, ali sa dva sjajna šardonea, ne i sa frankovkom).

Georg Prieler je tada predstavio: Blaufrankisch Leithaberg 2016 (barrique + bačva 20 mes.), Ried Goldberg Blaufränkisch 2015 (Cru vinograd 47 god; bačve 26 mes.) i Ried Marienthal Blaufränkisch 2016 (Cru vinograd 30 god; bačve 20 mes.). A Endi Kolvenc: Blaufrankisch Setz iz 2015. i 2016 (Cru vinograd; barrique 30 mes.) i sjajnu kupažu frankovke (80%), kaberne sovinjona i cvajgelta – Steinzeiler (barrique 30 meseci).

Ta vina, generalno gledano, spadaju i među najbolja austrijska crvena vina uopšte i siguran sam da ih se oni koji su ih probali još uvek sećaju. Zbog takvih vina „blaufrankiš“ je danas u redovnoj agendi svih vodećih svetskih ocenjivača. Frankovku možda još uvek niko od njih neće proglasiti velikom sortom grožđa, koja može da parira vodećim svetskim sortama, ali je činjenica da više nije nikakva retkost da njenim vinima iz Burgenlanda mnogi od njih sve češće daju po 95 i više poena.

A moja lično poslednja velika impresija sa „blaufrankišem“ se, međutim, čak ne odnosi na crveno vino – već na jedan roze, koji sam probao u februaru ove godine, upravo u vinariji Georga Prilera u Burgenlandu: Prieler Rosé vom Stein (dobijen metodom Saignée) – jedan od najboljih rozea koje sam probao u poslednjih deset godina. I to vino mi je, iako na jedan drugačiji način, takođe potvrdilo jedan zaista poseban karakter frankovke iz Burgenlanda.

Najnačajniji proizvođači:

Prieler, Moric, Krutzler, Kollwentz, Heinrich, Markus Altenburger, Paul Achs, Ernst Triebaumer, Kopfensteiner, Nittnaus…

Slavomir Ćirović